zeljezicka

nedjelja, 11.11.2012.

Starekov polumaraton, 11.11.'12.

Naučila sam nešto danas. Barem se nadam. Zbog toga sam odlučila i načrčkat neš ovdje opet, čisto da selektivno ne smetnem s uma pjeva Jer budimo realni, tko voli učiti iz svojih grešaka? Prvo moramo napravit grešku, a onda još i priznat da smo pogriješili, yeah right. smijeh Mhm.
Eh. Starek '11. - 2:11:33. Starek '12. - 1:59:nešto. Skroz ok, teoretski. Samo što - nije!!
Krenimo redom: odlučila sam još na Ljubljanskom polumaratonu da idem JOŠ SAMO na Stareka i onda ću završit sezonu. Što zbog raznoraznih ozljedica i bolova, što zbog nekih drugih planova kojima sam se u međuvremenu posvetila, pa da dam samoj sebi priliku da iduću sezonu započnem kvalitetno.
Pa kad je već to bio plan, nadopuna plana je bila završiti to u revijalnom tonu i spustit tih 1:59 na nešto niže. Pogotovo jer znam da mogu: sve ozljede su odavno prošle, niš me ne boli, puls mi nikad nije bio niži dok trčim, i još se k tome super osjećam. Iz svega toga sam izvukla zaključak da mogu ganjat 1:55 bez većih teškoća.
Iiiiii onda je krenulo s idejama mah Idemo grupno na tog Stareka i istrčat ćemo ispod 1:50 thumbup Okej, može, imamo plan, podijelili smo tih 21km na manje dijelove, točno znamo kojim tempom idemo koji dio, ubrzavamo u svakom krugu...

Krene utrka i mi umjesto 5:20 idemo 5:10. I idemo. I idemo. zubo

Napomenimo da ja ispod 5:15 NEMREM smijeh

Ne da nemrem u smislu nemrem dugo taj tempo držat nego nemrem nemrem smijeh

Al ok, mogu zadnjih 5km svjetski ubrzat, u tom sam dobra, i u tom dijelu je prema planu trebalo ubrzat. A dotad NE spuštat ispod 5:15 smijeh

Al šta je tu je, držim ja tih 5:10, iako govorim samoj sebi da sam tele. I još puno drugih naziva party

Skoro do pola sam išla u toj našoj grupi i onda odlučila usporit. Bilo je ili pratit i izgorit skroz naskroz do 15.km i najvjerojatnije se raspast, ili usporit pa završit makar puno sporije.
I tak, usporim ja (valjda jedina pametna odluka danas). Dođem do oznake za deseti km i gledam kak sam srušila PB koji sam si postavila u Mariboru i mislim si i dalje kak sam totalno mutava al i dalje - ne reagiram. headbang

Prolazi mi kroz glavu kolko mi je u Mariboru bilo teško i kolko sam bila sretna zbog rezultata za koji sam dala svojih 110%, a evo tu sam ga srušila zaletivši se ko sivonja A JOŠ IMAM MALO VIŠE OD POLA DO KRAJA lud

Al i dalje idem ja neki svoj prebrzi tempo (čak i izvan grupe, koju sam, podsjetimo se, ostavila - da bi usporila pjeva

), prolazim 11.km i tad je počelo smijeh

Skratit ću priču pa napisat samo da sam zadnjih 10 km trčala s takvim grčevima u listovima kakve ne želim ni najgorem neprijatelju. Imam dost visoku toleranciju na bol, istrčala sam dosad bolove u leđima, koljenima, stopalima, hvatištima tetiva... Grčili su se listovi pred kraj nekih trki, kolko se sjećam, ali ovo... bang

Bolovi još nekak, ajd, sijeva to divljački, zadnjih 5 km nisam ni disati mogla od boli, al bol nije neš kaj ja percipiram ko razlog odustajanja. Puno mi je zanimljivije nekaj drugo - u tih 5 km do kraja su se i stopala počela grčit, i sve to se dešavalo otprilike svakih 500 m takvom silinom da mi nije više niš držalo nogu kad bi stala na cestu. I to mi je potpuno novi osjećaj zujo

Sad prvi put fizički NISAM MOGLA headbang

Kolko god mi je znalo bit teško negdje, uvijek sam išla dalje. Naprijed i samo naprijed, ne? zubo

One spike "if you can't run, walk. if you can't walk, crawl. just keep moving forward."
I tak, zadnjih 5 km maltene u suzama, ispitujem samu sebe ZAŠTO. Znala sam od početka da nemrem držat taj tempo. Nije mi problem to priznat, realna sam. Trkački treninzi su mi se skroz prorijedili, i znam da nemrem očekivat čuda. headbang

Znam kolko trivijalno ovo sve zvuči smijeh

Al ja nisam tip koji se zaletava. Pazim na sebe tijekom cijele utrke, nekad više, nekad manje, jako često izazivam vlastite granice, ali sve to radim kolko tolko pametno. Ili sam bar to mislila do danas zubo

Ono kaj sam dobila danas je sljedeće: svojih najbržih 19 km smijeh

Budala

I kaj imam od toga? Jedno veliko niš. Da sam zadnja dva km držala makar 6min/km, napravila bi PB. Al ta dva km su bila potpuno nehumana. Do cilja me dovukla Pink na mp3-u, molitve, autosugestije, pokušaji ne-padanja, urlanje na samu sebe, bodrenje same sebe, opet malo urlanja (u sebi, dakako smijeh

)...
I kaj napravim na kraju? Prolazim oznaku 21 i odlučim ubrzat tih 100 metara da napravim za sekundu makar bolji PB. zubo

Nekad kad si glup, glup si do kraja. Ubrzanje je trajalo desetak metara. thumbup

Razočarana samom sobom, sjedim ja u cilju i gledam kaj mi rade listovi zujo

Otupila sam pa mi je bilo fascinantno kak se kreću u svim smjerovima i rade svašta nešto fino

Moram priznati da me dosad nijedna utrka nije tolko naučila nekim stvarima ko ova. Najviše u vezi mene same. Sad treba bit pametan i primijenit to ubuduće smijeh

Ogromne čestitke svima, koji su rušili PBove, nisu rušili PBove, koji su zadovoljni, nezadovoljni, kojima je bio prvi polumaraton, kojima je bio sto i prvi... Nemojte zaboravit da ste svi pobjednici.
Let's make better mistakes tomorrow smijeh

11.11.2012. u 16:16 • 0 Komentara • Print • # • ^

ponedjeljak, 09.07.2012.

13. Sljemenski maraton iliti kuda idu divlje svinje

I tak. Sonja mi je stavila bubu u uho kak bi se moj blog trebao zvati, pa mi je eto negdje usred noći dok sam čitala Majdin blog (odstarogahorvatamala.wordpress.com) - btw mala luda si, svaka čast - sinulo da bi mogla i ja nekaj napisati. A i imam ispit u srijedu pa je svaka zanimacija dobrodošla.

Ja sam u biti htjela na Plitvički maraton 2.6., al em sam mislila kak ja to nemrem, em kak bum se sva spolomila i onda ne bum mogla tri mjeseca niš. Junačko srce bome. I onda mi je sinulo kak bum išla na Sljemenski maraton, i kak bu mi to poklon za kraj 4. godine. Malo je zajeb to kaj sam otrčala a imam još jedan ispit al ajd. Nisam imala plan, falabogu ni kilometre (imam nekakva četiri polumaratončića, al svi su prek 2 sata pa nisu baš za spominjati), al sam imala BRDA! Otkrilo dijete Sljeme i zaljubilo se cerek Pa sam tak landrala po svim živim brdima, kaj za trening, kaj po utrkama, kaj liga Puntijarka, na početku (da citiram svoju najdražu biciklisticu Tajanu koja je ovaj vikend odvalila hardcore brdski bajking po Alpama, BRAVO DRAGA! thumbup ) "znaš onog zadnjeg kaj se vuče i umre do vrha? e ja bi tek nakon njega došla", a onda sam mic po mic odvojila pogled od onog metra zemlje po kojem idem i spominjem se rodbine i sebi i brdu i svima, pogledala oko sebe, i navukla se na brdsko trčanje (ajmo se pravit da pretrčim sve uzbrdice pjeva ).

Nego, maraton. Nisam se spremala, još sam i u drugu krajnost otišla - kak ja bar svaki drugi dan treniram sve i svašta nekad i po par sati, tak sam mislila da se trebam odmorit kak spada pa doć svježa na start. I tak ja odmarala 10ak dana, bilo mi je sve dosadnije pa sam išla svaki dan na faks i s faksa pješke, i to po najvećem suncu. Pa sam skupila laganu sunčanicu. Al dobro, bilo pa prošlo. U međuvremenu se dogovorilo da bu i moja (bolja? gora?) polovica išla sa mnom, umjesto da me čeka na cilju dok se ja dovučem nekad u sumrak na sve četiri. Doduše Žana mi je obećala da bu uzela godišnji ak treba al da bu me dočekala (hvala Žana kiss ). Ne bum baš opisivala kak mi je bilo 2 dana pred utrku. Mix nervoze, straha, srce mi je divljalo tak da sam se uspjela i uspaničarit da me hvata infarkt (a zapravo mi je samo utrnuo prst na lijevoj ruci). A bilo me i užasno frka one uzbrdice između Horvatovih i Hunjke, jer mi se tam mantalo kad sam prije dva tjedna odradila trening. Prije starta sam išla petput na wc, a tek kad smo dobili majice (LJUBIČASTE s MAČKOM, ko da se mene pitalo za dizajn cerek ) sam se ekšli počela veselit. Jebote pa ja idem na maraton! Čekali smo start malo dalje u hladu pa dobro da smo i vidli da se startalo. Upalili vurice (polovica ima Garmin pa ajd, al ja imam neki blentavi koji...well, štopa vrijeme, neš ti koristi) i IDEMOOO!

Početak katafakingstrofa, odmah smo se zbuksali na začelju, i davali sve od sebe da se ne rastepemo na onom spustu od tornja prema cesti. Pa smo krenuli trčkarat i veselit se al onda je krenulo ono sranje od makadama (dovoljno je reći da mi je taj dio najteži u svakom krugu). Do 6.km se ide nizbrdo po tom makadamu di sam čekaš da ti se izvrne noga. Ima i par preskakanja prek vode koja teče preko staze, al u globalu makadam ipak postaje podnošljiv pred kraj tih 6 km. I onda skretanje na usku single track stazicu, koja vijuga nizbrdo malo žešće, uz preskakanje jednog drva i provlačenje ispod drugog. Znam da sam šeprtlja pa sam se potrudila ne razbit prek korijenja. Na kraju stazice okrepa (u trećem krugu kad sam vidla Boženu i vodu mislila sam da su mi se anđeli ukazali) i onda na Horvatove stube. 500 njih. Za one kojima ne ide matematika, nakon tri kruga to je 1500 stuba. nut

Štengu po štengu, kroz špilju, po suncu, došli na vrh stuba i tam opet okrepa (opet mi se anđeli ukazali, a i znali smo curke pa smo svaki krug čavrljali s njima). Možda je sad dobro vrijeme za napisat da su okrepe bile ZAKON! Voda, Enervit, sokovi, banane, šećer, lubenice, čokolada, limun, keksi... Svaka čast. thumbup Doduše ja samo banane i tekućinu tamanila al je prizor za 5. cerek
Krenuli prema Hunjki, kroz krave koje su se sam seljakale prek staze iz kruga u krug i gledale nas ko da nismo normalni (ko normalan po najvećem suncu beži prek pašnjaka? lud ), opet provlačenja kroz ograde i svladavanja svake uzbrdice ko da nam je posljednja, trk preko sljemenske ceste i opet na stazu prema Puntijarki. Taj dio se više manje može cijeli istrčat, i to u hladu, milina. Nakon Puntijarke opet preko ceste (u trećem krugu sam izletila na cestu ko dezorijentirano tele, dobro da me nitko nije pokupil) i uzbrdo pa ravno pa uzbrdo bla bla došli do hotela Snježna kraljica (tu sam sva tri puta psovala onog ko se sjetil stavit stazu na asfaltiranu maltene okomitu uzbrdicu), pa do kapelice, prema Činovničkoj livadi opet po šugavom nestabilnom makadamu, i uzbrdo prema vrhu. Na livadi opće veselje jer čeka fotograf Murgić (i isto takvo neveselje doma kad sam vidla kak mi guzica izgleda na fotki bang ) pa još malo malo i... STEPENICE. Organizatori, vrlo duhovito. bang Stepenice pa onda odvratni uspon do tornja (ponosno prehodali sva tri puta), prolazak pored Žane, na okrepu, okret, i nazad nizbrdo u drugi krug, uz navijanje najdražih mojih trkačkih ljudi, hvala vam kiss

Drugi krug - majko mila. For the record, krug ima 14 km, a meni je sigurno pola od tih 14 bilo stravično teško. Boleeee nogeee, jao. cry Teško hodat, teško trčat, jedino uzbrdo nekak ide jer imam štemerske kvadre. Boli vrh noge, pitam polovicu jel to upaljen vrh kvadra, veli ne, tetive. A jebat ga. Onda su počela i stopala. Sve me napalo odjednom. Bokte bol sijeva kroz noge, on pita hoćemo ić treći krug, teško i njemu, al pa normalno da idemo! Blažen bio, vukao me taj drugi krug, inače ne znam kaj bi bilo. Kod Hunjke vidim Saleta, bivšeg trenera, koji urla nešto iz debele hladovine, nadam se riječi podrške, al ja u survivor modu baš i ne čujem kaj točno. Al fala! Ulazak u cilj, navijači čekaju, reko načekat ćete se smijeh Idemo na okrepu, kaže tip prolaz vam je 3:59. Opa, pa nismo ni loši! Okret i nizbrdo.

Treći krug! Mene ćopila euforija pa sam taj krug ja vukla. Je ok, boli, al nek boli, osmijeh na licu, jeee pa bit ću maratonka yes Lakši mi je taj krug bio od prvoga, još jedan dokaz da je sve u glavi (a di bi bilo, u nogama sigurno nije). Tu su nas stigli ovi iza nas, malo smo čavrljali s njima, pa ih opet ostavili. Treći put na stube, po najvećem suncu, na pola mi je palo na pamet kaj ak mi se smanta pa odem u provaliju (kaj je da je, tih metar širine lako fulat), al euforija daje svoje i pičimo do vrha stuba. Okrepa nas čeka i navija, blažene bile, idemo dalje. Treći put provlačenja kroz ograde (svaki put razderala nogu na istom mjestu), uzbrdice deremo po principu nabij šiltericu na čelo i gledaj samo metar zemlje pred sobom da ne vidiš kolko ima do gore. Treći put kroz krave, tolko je vruće da maltene haluciniram od smrada, opet uzbrdooo, došli do Hunjke, jeee još malooo!! Ja se osjećam ko nova (ne bum baš rekla da bi mogla još al tak sam se osjećala), došli na one stepenice pred vrhom, dupla euforija, još sam prehodat onaj uspon i GOTOVO! 6:16, Žana čeka s medaljama, pita me kak mi je bilo a ja elokventno "JEBENO!". cerek
Nisam bila baš sva svoja, al sam se skoro rasplakala od sreće kad nas je Safet fotkao, Sonja izljubila, Majda izgrlila, Boris donio sladolede, Milana kolače... Najbolji ste! Mislim prvi se pamte, pa nemrete očekivat da ne bum sva emotivna.
Kad smo se napokon digli s trave i krenuli prema autu, na mobitelu 800 poruka i poziva, zovem starce, e ja bila na maratonu, odgovaram na poruke, fala ljudi, divni ste kiss

A danas? Paa, malo čudno hodam, al žuljevi su probušeni, nokti sređeni, i nemam muskulfiber, jee! Bole me neki čudni dijelovi kaj ne znam kaj su, možda tetive, ne znam prepoznat kaj me točno boli, al bol je zanemariva, to me najviše čudi. Sve u svemu, bilo mi je SUPER, staza je genijalna, i zadovoljna sam jer mi nije ni na kraj pameti bilo da ću i u trećem krugu trčat. smijeh
I to je više manje to. Svaka čast kaj ste pročitali do kraja wave